Majka Hrabrost, Jan Kot

Majka Hrabrost

Ida Ka­minj­ska vra­ća se iz gra­da. Mo­žda je ne­što tr­go­va­la, mo­žda je is­pro­si­la sa­mo ko­mad hle­ba. Za­ti­če kćer­ku ubi­je­nu. Ve­li­ko pu­sto po­lje i ne­ka­kva se­ljač­ka po­ro­di­ca ko­ja se na­gi­nje nad te­lom. Ne­što joj ob­ja­šnja­va­ju, ne­što go­vo­re. Ne ču­je ih. Ne is­pu­šta kri­ke. Odav­no je sve iskri­ča­la. Ne pla­če. Odav­no su joj po­ne­sta­le su­ze. Sa­mo pre­bi­ra su­vim pr­sti­ma, kao da raz­gr­će ze­mlju. Klek­nu­la je po­red kće­ri. Odav­no je iz­re­kla sve re­či oča­ja­nja. U se­ća­nju joj je još sa­mo ne­ka­kva deč­ja uspa­van­ka, sme­šna, be­smi­sle­na i tra­gič­na. Pe­va je be­zvuč­nim gla­som, gla­som iz ko­ga je is­cu­ri­la krv. Je­vrej­ska maj­ka opra­šta se od svo­g po­sled­njeg de­te­ta. Užur­ba­no, na pra­znom tr­gu, u pri­su­stvu tu­đih lju­di. U svo­joj ne­sre­ći čak ni­je ostra­šće­na. Ne­ka­ko je sva usa­hla. Isto­vre­me­no pri­sut­na i od­sut­na. Vra­ća se ko­li­ma, ne­što tra­ži, iz­vla­či sta­ru plah­tu i njome po­kri­va umr­lu. Vi­še ni­šta ne mo­že da ura­di. Pro­na­la­zi i ne­ka­kav no­vac ko­jim će sa­hra­ni­ti kćer. Zna da ne mo­že tu da osta­ne. Za­to sa­mo gle­da dok je od­no­se. Za­tim se po­vla­či u du­bi­nu pra­zne sce­ne, či­ni par ko­ra­ka u jed­nu, pa par ko­ra­ka u dru­gu stra­nu. Pra­vi ne­ka­kav po­kret ru­kom pre­ma ne­bu. Po­kret bes­po­moć­no­sti, za­pre­pa­šće­nja, po­mir­lji­vo­sti. Od­no­sno, svi mo­ra­ju iz­gi­nu­ti. Je­vrej­ska maj­ka pre­sta­la je da se bu­ni. Ću­ti Bog, ću­te lju­di. Upre­že se u ko­la, pri­te­že ko­la­ne, vu­če ih. Zna da ih mo­ra vu­ći, ali da ih još du­go ne­će vu­ći. Ko­la su go­to­vo pra­zna, ali pre­te­ška za sta­ru že­nu. Me­đu­tim, šta dru­go da ra­di osim da ih vu­če?

Ida Ka­minj­ska od­i­gra­la je ve­li­ku tra­ge­di­ju. Ali, to ni­je bi­la tra­ge­di­ja tor­bar­ke iz vre­me­na Tri­de­se­to­go­di­šnjeg ra­ta ko­ja je po­ve­ro­va­la ra­tu, ži­ve­la od ra­ta i rat je ob­ma­nuo.

Maj­ka Hra­brost i da­lje vu­če ko­la. Ni­je tor­bar­ka ko­ja ži­vi od ra­ta. Odav­no ne­ma ni­ka­kvih ilu­zi­ja. Maj­ka Hra­brost u in­ter­pre­ta­ci­ji Ide Ka­minj­ske ni­je čak ni ob­ma­nu­ta od stra­ne ra­ta. Pri­hva­ta svet sa svom nje­go­vom okrut­no­šću, zna­ju­ći do­bro da joj ne osta­je ni­šta dru­go ne­go da vu­če ko­la. Upr­kos lo­gi­ci sve­ta, čak upr­kos oči­gled­no­sti. U toj pred­sta­vi Maj­ka Hra­brost je vi­še kon­ra­dov­ska ne­go breh­tov­ska. I, dok sam gle­dao u Idu Ka­minj­sku ko­ja se po­sled­nji put upre­že u ko­la i vu­če ih uz­br­do, mr­mlja­ju­ći ne­ka­kve ne­ra­zu­mlji­ve re­či, iz­ne­na­da mi je pa­la na pa­met Kon­ra­do­va re­če­ni­ca iz LOR­DA DŽI­MA, ko­ja je sa­sta­vlje­na od re­či na tri je­zi­ka: „Ići za sno­vi­ma, i opet ići za sno­vi­ma, i opet ewig, usque ad fi­nem.”

Ida Ka­minj­ska je jed­na od naj­ve­ćih sa­vre­me­nih tra­get­ki­nja. Ovaj put ni­je tre­ba­lo da uči ulo­gu. Bi­la je i je­ste je­vrej­ska Maj­ka Hra­brost. Lju­bim ru­ke, go­spo­đa Ido.

Bi­la je to tra­ge­di­ja od­i­gra­na pre­ma Breh­to­vom tek­stu, ali bi­la je i pot­pu­no dru­ga­či­ja, mno­go sa­vre­me­ni­ja tra­ge­di­ja. Po­zo­ri­šte u var­šav­skoj Kra­ljev­skoj uli­ci tog po­ne­delj­ka bi­lo je po­lu­pra­zno. Sa­lu je is­pu­nja­vao sre­br­ni glas Ka­minj­ske, ko­ji se gu­bio u njoj, po­ni­ru­ći kao u pe­sak. Ima ne­čeg uz­bu­dlji­vog ka­da se igra u pra­znoj sa­li. Go­to­vo ni­ko od gle­da­la­ca ni­je raz­u­meo ji­diš. Ne­gde u uglu ne­ko je ša­pa­tom pre­vo­dio su­se­du. Mo­žda se upra­vo zbog to­ga tra­ge­di­ja Maj­ke Hra­brost, od­i­gra­na pred tih sto­ti­nak lju­di na nji­ma ne­ra­zu­mlji­vom je­zi­ku, isto­vre­me­no da­le­ka i bli­ska, obo­ga­ći­va­la dru­gim sa­dr­ža­ji­ma, pred­sta­vlja­la ne­ki dru­gi ko­mad. Rđa­vo se iz­ra­ža­vam; tra­ge­di­ja Maj­ke Hra­brost ni­je se od­i­gra­va­la na sce­ni: gle­da­o­ci stva­ra­ju po­zo­ri­šte kao i glum­ci.

S Idom Ka­minj­skom sre­tao sam se mno­go pu­ta. Gle­dao sam pred­sta­ve Je­vrej­skog po­zo­ri­šta u ra­znim gra­do­vi­ma: u La­vo­vu, Lo­đu, Kra­ko­vu, Vroc­la­vu. Sre­tao sam se s tim po­zo­ri­štem u tre­nu­ci­ma ve­li­ke ra­do­sti i ve­li­ke tu­ge; na sa­mom po­čet­ku, ka­da je po­sle ra­ta sve po­či­nja­lo is­po­čet­ka, i ka­sni­je, ka­da se po­zo­ri­šte na­la­zi­lo pred uki­da­njem, i još ka­sni­je u vre­me ve­li­kih pre­mi­je­ra. Po­zo­ri­šte je uvek bi­lo pu­no. Ima­lo je svo­ju polj­sku i je­vrej­sku, sta­ru i no­vu, buč­nu i dvo­je­zič­nu pu­bli­ku, ve­za­nu za svo­je po­zo­ri­šte. Tek tog po­sled­njeg po­ne­delj­ka, u sa­li u Kra­ljev­skoj uli­ci, iz­ne­na­da sam vi­deo po­zo­ri­šte bez gle­da­la­ca.

Vi­deo sam po­zo­ri­šte ko­je je osta­lo sa­mo. To­kom tih dva­na­est go­di­na mno­gi glum­ci su na­pu­sti­li Idu Ka­minj­sku. Nji­ho­vo me­sto su za­u­zi­ma­li no­vi. Ta sit­na sta­ra že­na, gla­sa po­put sre­br­nih zvon­či­ća, s le­po­tom ko­ju vre­me ne uni­šta­va, ne­is­crp­ne ener­gi­je – na­la­zi­la je svu­da i uvek no­ve glum­ce. U tran­spor­ti­ma ko­ji su sti­za­li i u ma­lim gra­dovi­ma, me­đu za­na­tli­ja­ma, tka­lja­ma i knji­go­vo­đa­ma. Za­ra­ža­va­la ih je svo­jom stra­šću i ča­rob­njač­kom umet­no­šću. Za sa­mo nekoliko ne­de­lja uspe­va­la je da ih na­u­či dik­ci­ji, ge­sto­vi­ma, po­kre­ti­ma, da od njih stvo­ri glum­ce. Jed­ni su od­la­zi­li, a na nji­ho­vo me­sto do­la­zi­li dru­gi, ko­ji su za­jed­no s Idom Ka­minj­skom da­lje vu­kli ko­la. Me­đu­tim, gle­da­o­ci su se po­če­li osi­pa­ti. Bi­lo ih je sve ma­nje: u Vroc­la­vu, Valb­ži­hu, Lo­đu, Var­ša­vi, Kra­ko­vu…

Dr­žav­no Je­vrej­sko po­zo­ri­šte E. R. Ka­minj­ske. MAJ­KA HRA­BROST I NJE­NA DE­CA Ber­tol­ta Breh­ta. Pre­vod i in­sce­na­ci­ja Ide Ka­minj­ske. Mu­zi­ka: Pol De­so. Sce­no­gra­fi­ja Ze­no­bi­ju­ša Stše­lec­kog. Pre­mi­je­ra: jul 1957.

Jan Kot

Scena, 3-4 2002.